VLADIMIR – BRACA JURCA

Rođen je 1943. u Rumi u staroj zanatlijskoj porodici. Otac Stjepan stolar i majka Marija rođena Lanc. Po zanimanju je elektrotehničar, preduzetnik, vlasnik elektromehaničarske instalaterske radionice u Rumi. Ugledni privrednik. Dokazao se znanjem i umećem. U svojoj struci sinonim je za pouzdanog znalca svog zanata sa kojim se može u Evropu i svet.

Pod kraj radnog veka uključuje se u rad Društva, prihvata se rada u Upravnom odboru. Sada je podpredsednik. Svojim odnosom prema radu i životu daje ton u radu Društva.

RATKO RACKOVIĆ

Rođen 1946. u Beogradu. Otac Milorad majka Drena rođena Čobanović. Po zanimawu nastavnik. Preduzetnik vlasnik DOO ’’Komex – agrar’’ u Rumi. Autor knjige ’’Hrvati u Rumi na Bregu’’. Organizator stručnih predavanja na teme iz poljoprivrede sa stručnjacima Instituta za ratarstvo i povrtarsvo u Novom Sadu i drugim znalcima agrarnih problema. Koordinator saradnje sa ’’Pčesom’’ u Novom Sadu. Promoter pesničkih dostignuća i pisac tekstova o radu Društva.

Preminuo je 2017. godine.

JOSIP – JOCA JURCA

Rođen je u Rumi 1950. u zanatlijskoj porodici. Otac Nikola, bio je krojač, a mati Agata rođena Benčić, domaćica. Pripada prvoj generaciji osnovne škole ’’Ivo Lola Ribar’’ na Bregu. Sa Stjepkom Gutom, Đorđem Gagićem – Galetom i Duletom Jankovim u rok orkestru svira prve igranke. Završio je gimnaziju. Radi kao službenik u Skupštini optine Ruma. Ponikao u Društvu, pripada prvoj generaciji tamburaša iz vremena dirigenta Pere Matešića. Izazovi rok-a krajem šezdesetih privukli su ga, rok muzici posvećuje svoju mladost, svirao je širom bivše Jugoslavije. Vraćanje korenima i tamburaškoj muzici usledilo je 1998. godine po odlasku dirigenta Boška Bogičevića. Formirao je školu tambure na Bregu. Izvršivši bezbolno smenu generacije 1999. godine, upornim i strpljivim radom, stvorio je orkestar mladih entuzijasta kojima su velika pomoć nekoliko starijih članova orkestra.

Roker i tamburaš Joca Jurca o svom ruhu i kruhu istrajava pišući pesme i komponujući varošku i zavičajnu muziku. Oprobao se i sa kompozicijama ozbiljne muzike. Njegove dve kompozicije: ’’Kišna noć’’ i ’’Prolećno jutro’’ izvedene su kao praizvedba Fesrivalu hrvatske tamburaške glazbe u Osijeku 2004. i 2005. godine. Bavi se transkripcijama dela iz svetske baštine ozbiljne muzike. Opus, ozbiljnost pristupa muzici i pedagoški rad sa Velikim tamburaškim orkestrom ’’Matije Gupca’’ nije promakao budnom uhu muzičkih urednika Radio i TV stanica, kao ni organizatorima manifestacija koje neguju tamburašku muziku. Nastupi na Festivalima tamburaških orkestara Srbije u Rumi, u emisijama TV Novi Sad, u Sremskoj Mitrovici na na ’’Mitrovačkoj pesmi’’, na Festivalu ’’Vojvođanske zlatne žice’’ u Novom Sadu doprinose sticanju iskustva i iskazivanju nivoa muziciranja. Nastupi u Kikindi, Bačkoj topoli, Beočinu, Irigu te gostovanja u Zagrebu, Zaprešiću, Vukovaru, Vinkovcima i Donjem Miholjcu motivišu mlade za nova dokazivanja. Na prestižnom Festivalu hrvatske tamburaške glazbe 2003. i 2004. oba puta su osvojene srebrne plakete.

Joca je ponikao u Rumi na Bregu. Tu mu je bunjište. Tu izbirljivo kljuca i brusi reči, tu komponuje zavičajne pesme. Na Bregu je svoj na svome. Koga Jocina muzika lepotom motiva i melodijom zavičajne pesme takne, taj ne ostaje ravnodušan. Taj igra ili peva. Jocina pesma i muzika su budnice. Od svojih učitelja i uzora brežanskih reproduktivaca, iskoračćio je korak dalje. Kao kreativna ličnost, daje jedan novi kvalitet muzičkom životu Rume i Srema.Da u životu postoje noćobdije i ranoranioci to svi znamo. Svojm vokacijom, svojim životnim opredeljenjem, da se bavi muzikom, Joca je noćobdija, ali svojom kreacijom i intuicijom, on je istovremeno i ranoranilac. Vraćajući se bezbroj puta sa svirki i igranki, u ranu zoru, trezan ili špricovan, Joca nastoji da što dublje prozre i spozna zavičaj i rodni Srem, da ga što jasnije, sažeto, slikovito prpeva i prekomponuje u pesmu zavičajnu, u akorde tamburaške, što na noge dižu. U središtu Jocinog viđenja su lepote ’’kićenog Srema’’, ’’četir stara tornja Rume lepotice’’, toponimi Borkovac, Kudoš, Jelenci i Breg, Fruška Gora, Sava i Dunav, lipe i bagremi, svetlosti sunčeve i snegovi, lajavi kerovi i široki šorovi, zore što petli javljaju, letnja jutra što rosom mirišu, kad zabruji tanka žica, kad se njiše zrela pšenica, kad se firange njišu i muškatli mirišu potvrđuju već izrečenu konstataciju da su to motivi na nivou kičice Save Šumanovića.

Nesporno da Joca ima izuzetno oko da vidi, rafiniran jezik da zabeleži, sveukupne kreacije i snage da ta svoja viđenja i snove postavi i izvede pred izbirljivom tamburaškom publikom sa malim i velikim tamburaškim orkestrom. U svom poimanju sveta i odnosa među ljudima, Joca voli ’’dobre ljude i voli ceo svet’’. Svakoj novoj pesmi pristupa najiskrenijom ljubavlju. Ali, sa iskustvom, koje nije malo, pošto više nije mlad. Stoga bi tačnije bilo reći s’ iskustvom ljubavi i s’ ljubavlju iskustva. Kad na Bregu počinju igranke, pevaju se pesme od davnina … Trebaju nam te igranke radi duhovnog pražnjenja, ali i punjenja baterija za neke nove izazove. Manje ćemo stresova doživaljavati opuštajući se uz akorde tamburaške, posebno mladi, koji su produkt potrošačkog društva, nezadovoljni, puni neobuzdane energije i podložni bolestima zavisnosti. Čast izuzecima.Joca ne jaše na arhaizmima i provincilaizmima. Poneka starinska reč lepa, a rečita, puna arome predela i sveta iz kog potiče, zove upomoć da oživi sliku zavičajnih motiva.Uz tamburaše Joca je okupio i vokalne inetrpretatore Katarinu Atanacković i Mariju Benčić, koje setne ljubavne motive inetrpretiraju nijansirajuči ih svojim glasovnim mogućnostima. Gospodin Bogdan Dejanović, sin barda sremske pesme i sremskog bećarca pokojnoč čika Ace daje svoj pečat da su Jocine pesme produkt autohtonog stavralaštva. Da su ’’sremski brend’’, za koji se svi borimo hvatajući korak sa Evropom. Sa mladim orkestrom i iskunim pedagogom vredi se okušati sa amaterima Evrope. Nesporno da je, kako orkestru tako i dirigentu, potrebna pomoć društvene zajednice, struke i strukovnih asocijacija za ozbiljnije iskorake van domicila.

Najveći broj Jocinih pesma, prepoznatljivih melodija i akorde sa lakoćom inetrpretira Dušan Stupar. Tandem Joca i Dule godinama nastoje da udruženim talentima ulepšaju nam sumornu svakodnevicu tranzicijskog bitisanja. Objavljivanje kompakt diska kraje 2005. pod nazivom ’’Muzika tamburaša’’ sa dvadest jednom pesmom i kompozicijom snimljenim u studiju ’’M’’ Radio Novog Sada je Jocino delo. On je dirigent, tekstopisac, pisac aranžmana i kompozitor. Poslednja pesma sa kompakt diska je Fruškogorka, po meni, pamtiće se. Žalosno je, al’ je tako, fruškogorska sela su nam ostarila, sve više su pusta, nema mladih i sve je manje pesme i tambure, k’o nekad. Lepotomn motiva Joca nastoji da očuva melodije žto greju damare zavičajne. Jocina je pesma setna i lagana sa ponekim brzim ritmom, nema raspusne energije bećarca, rafinisana je i prijemčiva uhu publike, duhu i vremenu u kome živimo.

Po snimanju ovog kompakt diska Joca je nastupio na Festivalu ’’Mitrovačka pesma 2005.’’ Sa pesmom Eh što volim i osvojio drugu nagradu stručnog žirija, a od strane žirija publike Jocina kompozicija u interpretaciji Dušana Stupara prooglašena je najboljom pesmom Festivala. Akordi to potvrđuju:

Eh, što volim sremska sela,

Tu našu ravnicu,

Volim Rumu, Vrdnik, Voganj

Sremsku Mitrovicu …

Volim vino i rakiju,

Volim ladno pivo,

Volim brate mije Sremce

I sve što je živo.

Životni optimizam, pouke i poduke Jocine pesme opredeljene svetu sremskih polja, vinograda, omećene Savom i Dunavom , ali i kosmopolitski …voli sve što je živo, garancija su novih iskoraka i dometa Josipa Joce Jurce.

Brat po duši i brat po tamburi, takođe bivši roker, Ilija Žarković – Žabar iz Golubinaca pripremio je knjigu Svirac svira. Izuzetan izbor prefinjenog znalca tambure, pesnika i kompozitora. To su biseri tamburaški. Ne za obične smrtnike rečju, nego za nadarene i obdarene, za muzičare, notni zapisi. Velika pomoć mlađim tamburašima. Analogno Žabarevom pregnuću, za očekivati je da Joca izda knjigu svojih pesama komponovanih za tamburaše i nataj način bude šire i trajnije prisutan svojim stavralaštvom.

MARIJA RATANČIĆ

Rođena u Rumi i tu završila OŠ ,,Ivo Lola Ribar”. Bila đak Karlovačke gimnazije u Sremskim Karlovcima, a potom odlazi u Novi Sad, gde studira i masterira engleski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu. Vraća se u Rumu i radi kao profesor engleskog jezika u Gimnaziji ,,Stevan Puzić”.

Od osme godine se bavi horskim pevanjem. Prvo je postala član hora rimokatoličke župe ,,Uzvišenje Svetog križa” u Rumi, a onda i osnovne škole. Nastavlja sa pevanjem u Ženskom horu Karlovačke gimnazije i Mešovitom horu karlovačkih đaka, a priključuje se i školskoj dramskoj sekciji na engleskom jeziku gde učestvuje u pripremanju mjuzikla kao član pevačkog ansambla. U Novom Sadu učestvuje u izradi još dva amaterska mjuzikla. Kada je počela da radi u gimnaziji u Rumi osnovala je ženski vokalni sastav koji sa uspehom nastupa na školskim i gradskim priredbama.

Od dvanaeste godine priključuje se tamburaškoj sekciji HKPD ,,Matija Gubec” u Rumi, gde uči prvi korake na bisernici. Prvo je član dečijeg tamburaškog sastava i njegov vokalni solista, a ubrzo postaje i deo velikog orkestra. Kada je otišla na školovanje u Sremske Karlovce prestaje da svira, ali nastavlja da peva s rumskim tamburašima sa Brega, sa kojima uživa u stvaranju muzike po Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Mađarskoj. Povremeno nastupa i kao vokalni solista tamburaškog orkestra ,,Plavi čuperak” iz Rume.