Anegdote
Promaja na Paliću
Na Paliću za vreme Držijance 1969. godine, doručak tanak: bela kafa, čaj, marmelada, margarin i hleb. A hleb, providi se kroz njega. Naiđe konobar, a deda Miša će:
Ej, baćo, zatvori prozor
Što?
Oduvaće promaja fruštuk.
Što? Jel ti malo?
Meni nije, al šta će ostali? Konobar se doseti i donese naramak jestiva da smiri blagoutrobije brežanskih muzičara.
Kazivač: Boško Pauković
Predsednik u bunaru
Pripremajući pozorišni komad “Vila Lala”, svako je od članova nastojao da svojom pomoći doprinese što boljem uspehu predstave, koja je po mnogima ostala zapamćena kao najbolja predstava posleratnog perioda. Agilni i sveprisutni predsednik u to vreme 1962. godine, Josip-Joca Matešić, prihvati se uloga suflera. Na pravim pozornicama postoji mesto za suflere, međutim Brežani iskoristiše bunar kao deo scenskog dekora, i u njega, na sred bine, smestiše predsednika-suflera. U to dođe na probu neko iz Opštine:
Glie je predsednik? Traže Jocu Matešića.
U bunaru.
Ja ozbiljno pitam, povisi glas pridošli.
Evo me, evo, javlja se Joca i smiruje situaciju.
Kazivao: Antun Lanc
Sve sve, al’ slama
Prepoznatljivi po radu, marljivosti i čestitosti, naši članovi su te navike preneli i u rad Društva. Tambura je bila za uveče i za praznike, a pre podne, zna se, njiva ili zanat. Ko nije bio uzoran u svom zanimanju, nije mogao da svira u orkestru. Oslonac samo na tamburu bio je slabe vajde, a život neizvestan. Da bi to slikovito i šeretski ilustrovao, Miša Kun u jednom razgovoru sa mladim muzičarima reče:
– Još se niko nije … iza tamburaške slame.
Imati slamu u paorskom svetu značilo je imati neku sigurnost i zaklon, ne samo za vršenje nužde, kako je to rekao popularni Miša Kun.
Zabeležio: Ratko Racković
Treba li fenjer
U vreme dok nije bilo televizije, bio je mnogo razvijeniji društveni život. Više se družilo po kućama i uopšte na javnim mestima. U zimske noći, duge, pravo je vreme za bekrijanje i teranje Lenke”. Al’ kad dođu prolećni radovi, zna se, posao i kuća ne smeju da trpe zbog tamburanja.
… U neko doba pred zoru Miša Kun dođe kući i vreba priliku da se nezapaženo uvuče. Hoćeš vraga. Deda Franja, otac Mišin, već čeka sa upregnutim konjima.
Treba li fenjer?
Sa’ću, samo da se presvučem.
Pa, kad zalegne u kola-šinska, ni vagaši, ni truckanje mu ne smeta. Uveče opet “Jovo-ponovo”.
Kazivač: Boško Pauković
Brežani moreplovci
Sedamdeset treće svirali Brežani u Stolivu. U to vreme, kao direktor “Sremturista”, omogućio sam im da budu mesec dana na moru. Jedan dan svirali u Stolivu, drugi dan u Tivtu, takođe u našem odmaralištu. Nabavili te godine čamac za vožnju turista po zalivu za dvanaest osoba. Najčešći izleti su bili do Perasta, Ostrva Gospe od Škrpjela i Ostrva Svetog Đorđa, blizu Veriga. Među prvim putnicima Paja Dinja, čika Miša, Pera, Đura Šike i Marko. Posle razgledanja na Gospi od Škrpjela skoknusmo do Perasta na piće. Zvezda upekla, špricerima se razladili. Na povratku iz Perasta sa Veriga dunu vetrić. Talasići zapljuskuju Brežane, mahom neplivače. Neprijatno! Pazim kako sečem talase. Ne vredi. Poče peckanje i kikotanje. Miša se zabrinuo, a i najstariji je. U tom stigosmo pred odmaralište. Papišta konobar na obali dočekuje:
“ Kako je bilo Mišo?”
“ Fali more, drži se kraja.” Odgovara Miša sa jednom nogom u čamcu, a drugom u moru.
Ko me vidi u čamcu nek nosi šnur.
Društvo u smeh, a moreplovci pod lozu i udri po špricerima.
Zabeležio: Ratko Racković
Branborova juha
Poznati proizvođači piva i krompira, Česi, imali su prilike da ugoste i slušaju Gradski hor iz Rume. Gostujući u Banatskoj Bistrici i na Zakopanima, žuvenom turističkom centru, pune dve nedelje, dojadio našima krompir. Pripreman je na sto jedan način, al’ što je mnogo mnogo je. Krompir se na češkom kaže branbori, pa otuda branborova juha. Juha kao juha, nije loša. Kašikom valja jesti, posebno na putu. Nosi konobar plato sa krompirom, a Miša podigao ruku i vrti kažiprstom:
– A, ti sa tim krompirom prođi me. Jel’ Boško, ima li tu šta probitačnije? Pita Miša gurman i razmišlja za čim pivo piti. Ta samo kad ga se setim da ga kući imam četiri jutra dosta mi je. A ne svaki dan u tanjiru.
Kazivač: Boško Pauković
“Manekeni” “Fruškogorca” u trenucima odmora. Donji Stoliv 1973. godine. S leva na desno: Paja Rakoš, Đura Šikeždi, Andrija Gajger, Miša Kun, Pera Matešić, Petar Matešić-Braca i Marko Grubišić
Karike na Marike
U slavu prima, bećarca i vina svirao Tamburaški orkestar u Stolivu i Tivtu. Staro društvo: Miša, Paja Dinja, Pera Matešić – mlađi, pa Braca, Đura Šikeždi, Marko i Andrija Gajger. Profesor Buda Stojković opevao iriško vino “Fruškogorac” pročulo se po Sremu, al’ u Boki ga treba plasirati. Dogovorismo se da Brežani budu “manekeni” i da reklamiraju vino. Veče je započelo sa punim stolom vina, pred orkestrom, pa kol’ko ko izdrži. Nije lako, ali ako.
Miša spavao u prizemlju. Zidovi debeli, ladovina ko u podrumu. Sutradan, dignu Dinja i Pera Mišu, malo “našminkamog”. On u onim plavim gaćama, paorskim do po kolena. Seda u plićak sa svojih 140 kilograma. Ko bure da si met’o da zabrekne. Nogavice se digle do pod grudi. Perina i Dinjina deca kvase slameni šešir u moru i bacaju dedi na glavu. Igraju deca karike na Marike. Papišta, konobar, viče: Užina! Deca potrčaše, a Miša za njima. Konobari donose sutlijaš. Deca cvrkuću. Papišta, đavo, sutlijaš pa pred Mišu. Ovaj razrogači oči “lokotove”:
Šta je sad ovo?
Sutlijaš. Da malo kaliraš. Dobaci Papišta i strugnu u kuhinju.
Lepo bogami. Dok sam bio mlađi, pojili me vinom, a sad mlekom, zabrinu se Miša.
Društvo u smeh, a on na sekiraciju po “Fruškogorcu”
Zabeležio: Ratko Racković
Ružica i čika Boca
Profesor Boca Rajakovac u penziji, a zaljubljen u Breg i muziku. Često je navraćao kod svog učenika iz gimnazije Mirka Šikeždija, sa kojim je davne 1956. godine izvršio popis starih spomenika na rumskim grobljima. Mirko je vremenom iz hobija postao i klavirštimer, pa kad se on i čika Boca nađu zna se. Melodije Betovena, Baha i drugih kompozitora reprodukuju se i smenjuju jedna drugu. Boca svira violinu, a Mirko prati na klaviru. Trajalo je to godinama. Dojadila Ružici Mirkovoj muzika. Nema rada i reda u kući. Najuri jednog dana muzičare. Zlobnici kažu da je gudalo letelo. Kad je video kakva je situacija, kažu da je čika Boca izleteo iz kuće Šikeždijevih kao bez glave. Srete ga neko od poznanika.
Profesore, da te nisu napali kerovi?
Ne, nego Ružica. Jada se čika Boca šta ga snađe.
A Boga ti, bilo je tako lepo.
Kazivač: Matešić Petar
Švedski sto
Gostovali naši tamburaši u Traunu u Austriji, među našim – rumskim Švabama. Emocije proradile, setili se mladosti. Žal za mladost, što reče Bora Stanković. Smestili Brežane u hotel visoke kategorije. Domaći gospodin Jos doći će po njih oko 9 časova. Doručak traje do 10. Seljaci poranili ko i obično, u 7 časova svi na nogama. Švedski sto postavljen za doručak. Ajd malo da se prevatimo. Pa kad se latiše opajaše švedski sto do 9 časova. Kad, eto ti po dogovoru gospodina Josa.
Pa zar ste vi stvarno to pojeli?
Da a što? Pita Mika Dinja.
Pa, to je za 35 osoba.
Da, al’ jednocrevi’ prokomentarisa Mika
Gospodin Jos plati račun, a tamburaši sa dobrom podlogom za pivo odoše na prepodnevni kocert.
Kazivač: Ivan Rakoš
Mikin očenaš
Boraveći u Traunu tri dana, naši muzičari su imali i slobodnog vremena za razgledanje grada i upoznavanje sa lokalnim znamenitostima. Mika Dinja, mekši karakter kad je dobar crnjak u pitanju. Uprtio dve dvolitre i eto ga u sobu. Cimeri već spavaju. Kuda će šta će, sam dotuče jednu dvolitru. No, kao dobar vernik da se Bogu pomoli pre spavanja. Na kraju zahvaljuje:
– Hvala ti Bože što smo živi i zdravi doputovali u Traun. Hvala ti Bože što je koncert dobro prošao. Ali, daj Bože spasi nas ove napasti Zlatka Šulca.
A Zlatko Šulc “oficir za vezu” sa domaćinima. Vodi računa da orkestar bude spreman za nastup, i da nema problema.
Kazivač: Ivan Rakoš
Suvenir Janike Balaža
Tumačeći lik Pante Rogozova – Lale, u predstavi “Vila Lala” Tuna Lanc je postao jedan od najpopularnijih ličnosti brežanske scene. Visok, krupan čovek, Tuna je u toj predstavi nosio narodnu nošnju – gaće od šest pola. Pa kad ih raširi – “beli oblak”, što reče glumac Ivan Hajtl.
Povodom Prvog festivala muzičkih društava Vojvodine, tamburaši sa Brega dobili su kao pojačanje Janiku Balaža. Naši svi u nošnjama. Rezervnih gaća ima al’ nema broja za Janiku. Neko se seti: “gaće Tune Lanca”. Janika bećar, obuče ih, pa onako mali veže ih ispod pazuha. Kad se pojavio na probi, opšti smeh i haos. Za uspomenu i sećanje Brežani pokloniše kao suvenir Janiki Balažu Tunine gaće.
Na Bregu je ostala priča kako je Janika odneo Tunine gaće. Bož’ me prosti. Zbog tambure.
Kazivač: Antun Lanc